2019.

Колико дуго пишете?

Након неких средњошколских излета у свет писања о емоцијама и погледу на свет (а то су биле нимало лаке, ни лепе деведесете), писањем за децу почео сам да се бавим средином 2006. године. Веома сам прецизан у одређењу, јер је прва песма коју сам написао повезана са првим речима које је покушавала да изговари моја ћерка, сада шеснаестогодишњакиња.

Где проналазите инспирацију?

Мишљења сам да писци за децу имају једну велику привилегију, а то је да на инспирацију могу да се саплету где год да се окрену. То је једно непрегледно и неисцрпно поље на коме има довољно материјала за све оне који желе да бојама украсе детињство. Не постоји већа књижевна слобода од чињенице да за децу можеш да пишеш и о љубави, и о другарству, мами, тати, животињама, играчкама... али и о вашкама, фабричким димњацима, лифтовима, бабарогама...

Како сте се осећали када је објављена Ваша прва књига?

Био сам срећан и поносан. Сам тренутак када сам је узео у руке, био је веома емотиван. У том моменту, то је било моје друго дете. Веома занимљиво је да, готово до самог изласка из штампе, нико од мени битних и драгих људи није знао да имам довољно материјала за збирку песама. Чак су били и веома изненађени када су сазнали да уопште и пишем.

Покушавате ли да утичете на своје читаоце и на који начин?

Не покушавам да утичем на читаоце мојих дела на начин да их усмеравам како да пишу, али ДА, покушавам да их увучем у свет књижевности. Да им, онако, мало испод руке „подвалим“ да се заинтересују, да почну да читају, а касније, зашто да не и да пишу. У тој, некој својој мисији, отишао сам и корак даље, па већ четири године успешно организујем фестивал дечјег књижевног стваралаштва „Желим да будем дете“, на коме је до сада учешће узело више од петсто ученика са простора бивше Југославије.

Шта по Вашем мишљењу треба да садржи добра књига?

Добра књига за децу је свака она која се деци допада. И ту не постоје никаква мерила. Свакако, а на томе и сам инсистирам, данашња деца ће књигу лакше прихватити ако обилује бојама. Стога ће илустрације допринети већој заинтересованости за сам садржај, а то је већ поље на коме писац може да оствари свој циљ. А то је стварање новог корпуса читалаца из којих ће, сасвим сигурно бити и нових писаца.

Колико имате објављених збирака?

За сада имам објављених пет збирки песама, један роман и једну збирку драмских текстова. Уколико буде среће, следеће године, десетогодишњицу књижевног рада, требало би да обележим са истоветним бројем издања (десет), јер имам готове рукописе.

Која ће бити тема Ваше идуће збирке?

Обзиром да су рукописи већ припремљени, не бих пуно да откривам, али свакако ћу остати на курсу којим и до сада пловим књижевним морима. Пуно догађаја из свакодневног живота прожетих хумором, који је негде већ и постао мој заштитни знак.

Шта саветујете будућим писцима, тј. деци која желе да пишу?

Пре свега да читају. То је оно што им стално говорим. Жеља да пишу је само празна пенкала. Да би та пенкала прописала, мора да се напуни мастилом. А то мастило су управо песме, приче, романи, часописи за децу... Све оно што је примерено деци, у ма ком формату, допринеће да обогате речник и да временом створе свој аутентични израз.

Ваша омиљена песма/прича/књига је... (Ваше стваралаштво)

Има песама које радо рецитујем деци, јер веома брзо реагују на њих. А тада је срећа двострука. Ипак, најдража ми је прва песма „Хипа-хапа“, јер је од ње све кренуло. Веома сам поносан на роман „Борис“ уз велику жал, што је светлост дана угледао непосредно пре злогласне короне, и није имао прилику да заживи на начин на који мислим да заслужује.

Чије песме/приче/књиге волите да читате?

Нећу ништа ново рећи ако кажем да обожавам песме на којима сам одрастао, а које су стварали Змај, Ршум Мошо, Добрица, Душко Радовић... У последње време, колико ми то обавезе дозвољавају, „обнављам градиво“ читајући Андрића, Селимовића, Бећковића. Веома ми је драго што сам „открио“ сјајног приповедача Валериа Манфредија, који на фантастичан начин описује походе Александра Македонског.

​

​