2019.

Када сте схватили да желите бити писац?

Врло сам рано осетила потребу да креирам реч и кроз реч  исказујем себе и на један такав начин. Али  ни до данашњега дана, након толиких година стварања и писања, некако нерадо себи приписујем епитет  писца и књижевника иако сам као дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије, одавно добила тај статус. Мада је данас уврежено да појединци, само што се појаве, већ себе називају књижевницима. Можда то и није грешка, не знам. Тек ја имам један тростих баш на ту тему: Какав срећник

                                                                    Тек некоколико страница

                                                                    И већ књижевник

Једноставно пустам да то други схвате и кажу.

Много сам читала од најранијег детињства, позивом сам везана за језик и књижевност, увек међу децом, у свету стваралаштва. И то је моја велика срећа. Стваралаштво је заиста велика радост. Својеврсна духовна авантура. Некада је тренутак, некада потраје; некада бисер душе, некада безоблични драги камен коме дубина песничког бића смишља најлепши облик. Па буде то процес који тражи време.

Да, мислим да ће само време, као и у процесу стварања,  потврдити мој књижевни рад и статус. Време ће бити судија.

 

Колико дуго пишете?

Дуго, од детињства. Од другог разреда па све до данас – читава вечност. Ипак, срећа је да се почне рано. Стварање у детињству сведочи о надахнућу у данима када се свет упознаје, када се откривају тајне одрастања,  када се живот пије са најчистијих извора, када се живи радост детињства и најмлађих година,  са пуно адреналина и сјаја радозналости. Млади песник ствара чисто, јер изражава суштину стварности, дубину своје детиње душе.

Одјек тих речи лаке, меке и тихе фантазије, чини ми се, одзвања све до данашњих дана.

 

Где проналазите инспирацију?

У себи самој, а тиме и у свему што ме окружује...

Широк је дијапазон мотива и тема: љубав у најширем могућем смислу, породица, природа и њене чари, завичај, празна села, људи и њихове бриге, Србија и њене муке насушне, моји ђаци и школа као стална и непресушна инспирација...

 

Како сте се осећали када је објављена Ваша прва књига?

Пут до прве књиге поплочан је мукама. Али, упоран и велики рад и она постојана сељачка упорност мојих предака су ми много помогли.

Осећај кад се појави прва књига? Чинило ми се да лебдим, да се свет потпуно променио, да се ја мењам... Али, није се ништа променило. Само сам се ја радовала, а било је и оних са којима сам се радовала... Ма, моја радост је била бескрјна. Жеља и љубав за писањем се појачала и са сваком новом књигом јачала. До дана данашњег не јењава.

Само да не нестане ове радости и овога заноса...

 

Покушавате ли да утичете на своје читаоце и на који начин?

Читалац је веома важан. Он је други део песника и писца уопште. Он је песников дублер. Без њега писање не би имало смисла. Отуда мислим да он има право да успоставља и гради однос са делом на свој начин. Ако је читалац усмерен на време добро одабраном књигом (још од сликовница), неће бити потребе за сугестјом било које врсте.

На моју радост, професија ми је омогућавала контакт са ученицима – читаоцима кроз разговор о прочитаном делу. Без лажног устрчавања и снебивања, говорили смо освему. Без табу тема, без прекорног и поучног обраћања са премудрих висина одраслих, свезнајућих.

Предност смо увек давали књизи као једином оружју, као и сопственом ставу и истини, једином путу који води лепоти живљења и суштини живота који се из речи учи.

 

Шта по Вашем мишљењу треба да садржи добра књига?

Да из ње може да се закључи да је просветљење и ум виша степеница и трон једног друштва; да је спас у владању ума и разума, у одговорности, пожртвованости. Да се са интелектуалне висине читаоца боље види и уочава када су замењене тезе и вредности; када на површину испливавају све негативности једнога друштва ширећи се као коров, претећи да сатре све што је позитивно.

Да учи истинољубљу и частољубљу, доброти и лепој речи, духу коме је господар воља и нада, вера у боље сутра.

 

Колико имате објављених збирки?

Укупно двадесет и пет -  што песама за одрасле и за децу, приповедака, есеја, путописа, басни, стручних књига... Заступљена сам и у многим часописима, зборницима, врхунским антологијама, стручним часописима. Приредила сам неколико зборника дечјих песничких остварења у оквиру Мале песничке школе коју сам основала, била рецензент у педесетак и више збирки, уредила и лекторисала небројено много књига.

 

Која ће бити тема ваше следеће књиге?

У припреми је збирка поезије кратке форме по узору на дивну јапанску хаику песму. Поред мотива и тема широког спектра, биће форсиран мотив доброте као и у осталим мојим књигама. Може се слободно рећи да је један од главних јунака мојих књига ДОБРОТА.

Иначе, својим поетским минијатурама дала сам сопствени, оригинални назив МЕДАЉОНИ у тростиху.

 

Шта саветујете будућим писцима?

Најпре да пуно читају. Чудо читања је непоновљив моменат. Читалачком страшћу отвара се читав свет са својим тајнама, чарима, лепотама... Онај ко много чита, уз мало дара, почеће и да пише. Али никако да опонаша, мора бити свој! Да пишу срцем, онако како им оно диктира. Да најпре проуче песничку слику метафору ( метафоричност је снажна одлика модерне поезије). И, наравно, искрено писање дневника. То, додуше, данас није модерно, али онима који желе да пишу, много ће значити.

 

Ваша омиљена песма (прича), књига...

Тешко је то рећи. Но, ево, да издвојим неке: омиљена песма за одрасле је „У загрљају смарагда“; намењена деци „С благословом“ ; књига за децу „Иза ових чудних врата“ и књига приповедака „Дан после“.

 

Чије песме, приче, књиге волите да читате?

Их, толико их је много – великих, ненадмашних. Тешко их је издвојити, заиста. Поменућу неке са чијим делима сам дуго спавала под јастуком: Иво Андрић, Добрица Ћосић, Јован Дучић, Меша Селимовић, Исидора Секулић, Десанка, Лорка, Рабидрант Тагоре, Марина Цветајева. У мору прочитаних тешко је одлучити се.

Књиге чезну за читаоцима онолико колико читаоци за књигама. Читалачком страшћу отвара се читав свет са својим тајнама, чарима, лепотама због којих вреди живети!