2019.

Када сте схватили да желите бити писац? 

Жеља да пишем  ми се јавила  врло рано,  била сам у основној школи. Песме и приче објављивали су ми најпре дечији, а затим омладински листови и часописи. Тек у зрелим годинама осмелила сам се да објавим прву књигу.  Радни век  сам провела у правосуђу. Волела сам свој посао, а писала сам у слободно време  у тишини и без значајног непосредног  присуства у јавности. Неко сам  ко има потребу да забележи оно о чему  размишља и шта осећа, а да то буде упаковано као предмет из маште. И данас ме разгали свака нова инспирација.

Колико дуго пишете

Прву песму написала сам у четвртом разреду основне школе. Наставила сам уз бодрење мени драге наставнице српског  језика Гордане Недељковић. Писала сам кад сам  осећала да имам шта да кажем, а тако је и данас у пензионерским данима. Кад сам постала мајка почела сам да пишем за децу. У „Ошишаном јежу“ и  другим листовима и часописима  објављивала  сам хумористичке песме, приче и афоризме.

Где проналазите инспирацију?

У мом детињству, у детињству деце око мене,  породици, школи.  Проналазим је у природи коју волим и која ме покреће. Измишљени су рачунари и паметни телефони да нам буду од користи, али природа је ипак нешто најсавршеније. Удахнимо дубоко шумски ваздух. Помиришимо  шебој, јоргован, перунику. Погледајмо росу у осунчаном  врту  или  лептирова крила. То је непревазиђено. Можда  сам  опчињена природом  зато што сам детињство провела на селу и добро познајем све њене боје. Инспирацију проналазим и у машти. Она се наставља тамо где  престаје стварност.  Нека песма ми се сама каже, за неку се ваља потрудити.

 Како сте се осећали кад је објављена Ваша прва књига?

Била је то збирка песама  “Забрањено за одрасле“ у издању Градине. Недовољно је рећи да сам била  срећна.  Чинило ми се да сам прекорачила неки чаробни праг. Касније сам почела да осећам све већу одговорност за оно што објављујем.

 Покушавате ли да утичете на своје читаоце и на који начин? 

Деца су  оно  највредније што имамо. Одговорни смо да успешно започну да граде темељ свог живота. Спонтано и  не по сваку цену покушвам да утичем на најмлађе. Првенствено желим да им понудим лепе стихове, маштовите приче. Зато за њих изнајмљујем лепе речи, дарујем осмехе на трегеру уместо брошева, откривам ветров рукопис. Причам им како живи скупљачица мириса пољског цвећа, нежност  дочаравам тангом на свили, показујем  шарени вез на камену, тражим рубине у трави...  На основу својих животних искустава нудим им краћи пут до одређених сазнања. Живети у слози, ценити рад, чувати љубав као амајлију, захвалити се, помирити се, помоћи... Све то је упаковано у шарено  и чека у мојим књигама  невеликог броја страница. Моје је да понудим своје обојене мисли, а  не знам ко ће пожелети да их прочита.

 Шта по вашем мишљењу треба да саржи добра књига?

У условима хиперпродукције, када не постоји неко званично тело које ће одлучивати шта не може бити штампано, важно је деци понудити добру књигу.

Добра је она књига која  је маштовита, којој се дивимо,  која се чита у једном  даху  и којој  ћемо се  вратити после извесног времена.

 Колико имате објављених збирака?

Укупно дванаест. Од тога десет за децу и две збирке хаику песама. Није ми најважнији број објављених књига. Важно ми је да имам добру песму, добру причу.

Која ће бити тема Ваше идуће збирке? 

Биће то комбинација стварности и маште, не бих  да даље откривм.

Шта саветујете будућим генерацијама, тј. деци која желе да пишу? 

Саветујем им да писање почиње читањем. Да не журе, да оставе написано да одстоји и сазри, да одбаце оно што није квалитетно.

Ваша омиљена песма/прича/књига је... 

То су књиге „Вез на камену“ (бајке) и “Шумски воз“ (песме).

Чије песме/приче/књиге волите да читате?

Егзипери, Роалд Дал, Ђани Родари,  Ела Пероци... Змај,   Десанка, Нушић, Ћопић, Ршум, Мирослав Антић, Гроздана, Лаза Лазић, Добрица Ерић, Града, Мошо, Јасминка  су ми омиљени писци као  и други наши успешни писци, не могу све да набројим. Волим њихове и многе друге књиге којих има у нашој библиотеци. Поменућу само неколико: „Мали принц“  Егзиперија, „Кад би дрвеће ходало“ Григора Витеза, „Испод Змајевих крила“ Бранка Ћопића, „Хајдуци“ Бранислава Нушића, „Пустолов“ Владимира Андрића, „Лето кад сам научила да летим“ Јасминке Петровић, „Крокодил пева“ Весне Алексић...